ТИМОС ИЛИ ЛОГОС (критички скалпел либералне свести и етнократска идеологија варварогенија) | ПОЛИТИКА. КУЛТУРА. ИДЕНТИТЕТ., 2012
Кључне речи: Киш, timos,
ресантиман, идеологија, национализам, тоталитаризам.
Овај текст представља природан
наставак једног мог рада у ком разматрам проблем о историји и меморији. Један
од заступљених аутора у том тексту је и Данило Киш, али тамо прослеђујем само
његов креативни поступак, остало остављам по страни. Одлучила сам да се у овом
тексту задржим на идеолошком. Не на идеологији којом се баве ангажована
књижевност и критика, већ на оном идеолошком, које на друштвеној,
интелектуалној и културној сцени зна да пројектује супротстављене интересе. Они
антиципирају класичан антагонизам. Он је уобичајен за тоталитарна друштва у
којима су интелектуални (културни и духовни) пориви индивидуе супротни
анонимној принуди власти. Али, антагонизам крије један парадокс. Наиме, да би
доказао своју независност од центара моћи, субјекат треба пронаћи начина да
покаже своју различитост и, у сагласности са конвенцијама система, да себи
обезбеди друштвено преживљавање у условима тоталитарне власти. Како? Преко
етичког одговора на било коју врсту насиља:политичког, идеолошког, психичког –
насиља које жели сломити морални дигнитет особе која тражи интелектуалну и
политичку правду, једна специфична егзистенцијална ситуација, која се најбоље
уочава у лику и делу Данила Киша.
Овај есеј бавиће се, дакле,
двема врстама искуства: са једне стране, искуством тоталитарне идеологије, која
прокламира манипулативне вредности и политички резон уместо здравог разума, а
са друге стране, моралним дигнитетом једне озбиљне групе интелектуалаца чији је
тимотички понос, изазван репресивним логосом идеократске власти, пројавио свест
за последице латентног ресантимана и његовог ,,трезора одложених емоција“.
Али, пре него што пређем на ова разматрања, подсетићу на најпознатију књижевну
аферу која је седамдесетих година двадесетог века продрмала интелектуалну
јавност бивше Југославије. У основи, била је то само ружна сутеренска прича
,,чаршијских менталитета“, али прерасла је у двегодишну полемику која је
прикривала политички мотивисану хајку око наводних етичких и идејних
странпутица писца Данила Киша и његов ,,плагијаторски“ поступак у Гробници
за Бориса Давидовича. Иако су приповетке из ове књиге биле базиране на
аутентичним архивским документима о ситуацији у совјетском стаљинистичком
режиму, преко једне апокрифне логике, Киш је, у ствари, произвео утисак да
приче из Гробнице реферишу на тадашњу југословенску
социјалистичку стварност. И више од тога: он је указивао на аналогију између
комунистичког и нацистичког тоталитаризма и њихов заједнички улог – логоре за
масовно уништавање, у којима су Јевреји били највећа колективна жртва у
историји. А будући да је сав тај комплекс питања и одговора везан за памћење
и заборав, радикални приступ Данила Киша у књизи Гробница за Бориса
Давидовича ка тој неправедно потиснутој теми избацила је у предњи
план последице репресивног логоса на тоталитарна друштва. То је изазвало
реакцију код оних који су сматрали да ова питања треба да остану на маргинама
официјалног културног памћења. Тако је Гробница постала повод
за идеолошку нетрпељивост која је подсећала на највећу књижевну тензију
тридесетих година 20. века – сукоб књижевне левице.
Осуду Кишовог уметничког поступка отпочео је критичар Драган М. Јеремић,
који је у то време био високо етаблиран члан жири-комисија и носилац државних
награда. Он је отворио питање о етичкој одговорности писца као приповедача
фикција, али су истинске амбиције те крунске афере (иза које
су стајали Миодраг Булатовић и Бранимир Шћепановић), биле упућене ка
једној већој групи угледних интелектуалаца, решених да отворе највеће табу теме
југословенског социјалистичког друштва. Полемика се распламсавала и већ су се
оштро оцртавала два супротстављена табора, која су жестоко бранила своја
уверења: једни су били за, други против Киша. Али у основи, сукоб је крио
идеолошке димензије.
У изванредном политичко-психолошком огледу Гнев и време савременог
немачког мислиоца Питера Слотердајка изнета је једна веома важна констатација,
која сугерише баналну истину. Наиме, „када онај који је само по рангу први
ономе ко је први по снази одузима неку почаст, повреда части је на
највишој разини реално дата“ (Sloterdijk; 2007: 10). Повреда
части изазива јак осећај гнева. Он је зачетник свих акција у старом западном
логосу, али данас је гнев неприхватљив за урбани свет, јер за модерно друштво
он је ван листе харизматичних и благородних вредности. Али, „што је човек
племенитији – то јест, што више вреднује самога себе – то ће бити гневнији када
се суочи са неправдом“ каже Фукујама у књизи Крај историје и последњи
човек (Fukujama, 1997: 184). Постаје јасно, између гнева и самопоштовања постоји
некакав линк. Етимологија енглеских речи dignity и in-dignation потврђује
речено. Наиме, са једне стране имамо достојанство, а са друге – љутњу (као
синоним за гнев чији је узрок нешто што је увредило осећај вредности). Ради се,
у суштини, о стању свести, о урођеном осећању праведности и поштовања, о једном
делу личности који су Стари Грци назвали тимос. Платон је, на
пример, тврдио да је тимос близак смелости коју поседује
човек спреман да ризикује властити живот, али и осећања гнева и
негодовања, које не зна за уздржаност и прећутавање. Гнев тражи
целосну експресију, шансу да се артикулише у раскошан израз, као ону у Часу
анатомије (1978) Данила Киша, који представља најбољу илустрацију
позитивног тимотичког гнева. Књига је манифестација знања и снаге свести
либералне у погледу најетичкијих питања данашнице – права на мисао и
слободан говор, осуде за нанесену неправду и ревизије предрасуда. Час
анатомије није само одбрана Кишове приповедачке технике, већ је и
сведочанство моралне улоге писца и његове дужности да коментарише, јавно,
најтабуизиранија питања у југословенском социјалистичком друштву – национализам
и стаљинизам. Али, будући да је свака психолошка манифестација
истовремено и идеолошки импрегнирана, последице гнева могу бити сасвим
различите.
Књига са насловом Нарцис без лица (1981) дошла је као
одговор Часа анатомије. У њој је Јеремић оптужио Киша за
егоизам и самодопадљивост. Но, да ли је стварно била реч о томе? Једној
рационалној анализи је сасвим јасно да појам нарцизам открива, у ствари, слику
момка у еротској зависности од своје пројекције у огледају, а не реакцију
одраслог човека, амбициозног и самосвесног. Лик митског Нарциса је губитник –
буди сажалење, а не усхићење, због жеље за самопотврђивањем. Зато у отвореној
полемици Киша и Јеремића не можемо причати о инхерентном гневу (менису), или о
интимном комплексу слабе субјективности, већ о оправданом, епски мотивисаном
гневу, као савременом облику грађански негованог тимоса, изазваног неоснованим
увредама Киша. Могли бисмо зато, сасвим спонтано, да закључимо да уколико нам у
случају митског јунака Нарциса еротика показује пут до објекта
жеље који недостаје, у случају епског јунака Данила Киша тимотика ће
нам показати како да изразимо „оно што имамо, оно што можемо, оно што јесмо и
што желимо бити“ (Sloterdijk; 2007: 17). И нећемо погрешити ако прихватимо
да је идеја о самосвести повезана са „борбом за призна(ва)њем“
(концепт стар колико и западна политичка филозофија), јер, за многе од нас је –
хтели то признати или не – борба за престижом најважнија црта
људског карактера. Но, наша „терапеутски“ предиспонирана култура, која је
зборавила шта је то тимотичка енергија, одређене појаве поноса, гнева,
амбиција, самопоштовања или акутне спремности за борбу и индигнацију
дијагнозира као кардиналне грехове, као неуротични комплекс погубних афеката
који воде ка пропасти. Истина, цео зид моралних прописа и психолошких сазнања
опкружују логос империјалних култура, а њихове доминантне религије преферирају
ресантиман (ressentiment) наспрам себности, срећну подређеност
наспрам бунтовног ега као тајанственог складишта најбољих људских ресурса:
понос, достојанство и самопоштовање. Но, борити се за те људске ресурсе
истовремено значи мислити, јер понос зна бити суров и осветољубив.
Његова мрачна страна је морално двосмислена и може изазвати конфликт широких
размера. Зато се не сме искључити чињеница да, као врста „урођене политичке
врлине нужне за опстанак било које политичке заједнице“ (Fukujama: 1997: 200),
тимотички понос поседује и способност да уништава. Ово сазнање
отвара другу, велику и важну тему у савременом свету, али пре него што пређем
на њу, желим прокоментарисати одређена искуства.
Наша недавна балканска искуства показала су да кумулирање неодреагованих
емоција продукује банке гнева које могу мобилизирати целе
нације у стварање потомства које у свом наслеђу има жељу за осветом. Ти
трезори неодреагованих емоција – као национални концентрациони логори
– били су погубни у посткомунистичким земљама из региона. О њиховим последицама
знамо и данас – зар се ратови нису водили на семантичком плану, због речи? То
је Кестлерова теорија, али језик је мит као и остали митови. Зато, ако се
позабавимо њим, „политичким језгром језичког преношења, можемо уочити шта представља
преношење силе кроз језик и ка чему то води. Национални језици, према свом
правом дејству су, исто тако, медијуми светског рата. На националним
језицима се и даље прича о мржњи између народа, на такозваним матерњим језицима
договарају се братоубиства... проповеда се свети рат против оних који причају
други језик... На националним језицима узвикују се најстрашније пароле које
позивају на рушење... На својим националним језицима људи се удружују у паничне
агресивне заједнице и попут комуникацијских расиста и зоолингвиста покушавају
да успоставе светску надмоћ једног језика... Зато само развезивање од
језичке заједнице, таква каква јесте, може довести до преношења на мање
судбоносних шема живота“, каже Слотердајк у својим франкфурстким предавањима
(2006: 148; курзив је мој).
Па тако, као говорник једног националног језика, сваки човек је проклет
на један тоталитаран фолклор и осуђен на насиље које преноси тај фолклор и та
митологија. Заробљени у позитивитету својих националних предања, неким народима
се може десити да заувек остану затворени за другост. Зато
бугарска историчарка Марија Тодорова каже да је чин који означава прелаз из
једне у другу конфесију тренутак кад субјекат прелази границу између два
инкомпатибилна света. То је случај са писцем Данилом Кишом – син мађарског
Јевреја, који је својим рађањем примио веру свог оца, а тајним крштењем у малој
православној црквици, веру своје мајке. Но, да ли је тим чином прелаза он
загубио своју прву (условно другу или „туђу“) конфесионалну
припадност, или је то био само чудан сплет историјских околности? Смрт и
сахрана Данила Киша дају нову димензију овом питању...
Живот нас учи томе да смо богати и посебни у зависности од тога колико
успевамо, у процесу наше енкултурације, остати отворени за утицаје: за туђе фолклоре,
обичаје и празновања, за друге језике, традиције и веровања, за наше (и не увек
наше) заблуде и опраштања... Ево шта Данило Киш каже о овом питању: „Што се мог
односа према јудаизму и јеврејству уопште тиче, ја сам, још и много пре него
што сам упознао Кестлерову сурову асимилаторну теорију, на неки начин и сам,
идејом и живљењем био ту исту теорију прихватио, мада ме је пракса, књижевна
пракса у првом реду... демантовала: писати о Јеврејима... то се сматра неком
врстом расно-верског-националног опредељења, и неки би критичари, када би
могли, мене најрадије уврстили у хебрејску литературу и натерали ме да пишем,
ако не на хебрејском а оно на јидишу. И ту је узалудно свако доказивање...
јер... у тренутку кад затрубе националистичке трубе... онда се треба
опредељивати за народ... онда се треба јасно изјаснити дали си наш или њихов,
јер нечији мораш да будеш. И рећи тада да ниси ни наш ни њихов... онда то значи
да си оно што они интимно мисле да ти јеси, нешто треће... неко на
кога се не може рачунати... И казати им тада да ти заправо припадаш, својим
језиком на којем сањаш и на којем пишеш, да дакле припадаш овој нашој
литератури (...), рећи им, дакле, да си, из тог угла гледано (у смислу
традиције) југословенски писац, то се онда сматра неком врстом
књижевне лажи, или бескућништва, Heimlichkeit-ом који изазива
сажаљење или бес, јер си се тим опредељењем покушао сакрити, покушао си
прикрити своју интимну припадност..., као да си кренуо у поход у све наше
крајеве, одједном, ни кућић ни оџаковић, Лутајући Јеврејин...“ (Kiš; 1978:
49-50).
Однос ка властитој вредности и властитом достојанству садржан је у
једном, ако се тако може рећи, неоаристократском појму – felix meritis, који
значи: бити срећан због властитих заслуга. Но, „способност да
пати због увреде одлика је великог борца; њему није потребна губитничка врлина
попуштања“, каже Слотердајк (2007: 10). Зато, суочити се са траумама или са
неправедно нанетим болом, значи постати осетљив зачин признавања као
моћни извор сатисфакције, за свест властите вредности и вредности других, за
све оне битне ствари које производе тимотичку динамику људске егзистенције
превазилазећи ускогруду хришћанску логику, која упорно проповеда срећну
понизност, која никога не прави срећним. Поставља се питање: да ли би та
логика могла да буде искоришћена у тоталитарним друштвима и у животу у њима?
Многи од нас памте да су постојале одређене ствари о којима се није смело
причати, чак и одређене теме о којима се није смело писати. Елитне институције
у тоталитарним режимима играле су улогу контролора, па уколико би неко одбио да
се прилагоди, остао би ван система. Но, насупрот настојањима да се контролишу
мисли, ствари су излазиле на саму површину живота. Посебно кад је скептицизам
ка центрима моћи нарастао до те мере да се више није могло видети да не постоје
само изолирани случајеви, да има и других који размишљају као ти, иако су чести
примери када су тоталитарни механизми изнуђивали компромисе који су морално
деградирали личност. Преко низа репресивних механизама понизности и понижења,
они су потискивали осећај за понос и достојанство. О њима говоре и приче Данила
Киша, посебно оне у Гробници за Бориса Давидовича и Енциклопедији
мртвих откривајући високу дозу неповерења ка
институцијама система, ка архивима и документима у њима. То неповерење сугерише
да треба детронизирати институционални ауторитет и раздрмати његов легимитет
респектујући индивидуално памћење субјеката који су помоћу примера из властитог
живота подривали веродостојност докумената засведочивши на тај начин и
тај чин отпора ка систему. Ево како је Киш то радио.
Након брилијантне одбране свог тимотичког ја у
књизи Час анатомије, Киш – већ озбиљно болестан – латио се теме о
југословенском Гулагу и, заједно са редитељем Александром Мандићем, уобличио је
у документарни филм са асоцијативним насловом Голи живот. Завршен
и приказан након његове смрти, филм је постао сведочанство судбине две
преживеле Јеврејке (Џени Лебл и Еве Нахир-Панић), доказ њиховог искуства у
југословенским социјалистичким логорима, смештених на далматинском Голом Отоку
и његовим панданима, Светом Гргуру и Перасту. Рађен према сценарију Данила
Киша, документарац Голи живот последња је тачка Кишовог
суочавања са тоталитаризмом као политичким феноменом, који је у тим прећутаним
топосима стварао ново биополитичко тело социјалистичког друштва. Са њим (као и
са документарцем Шоа Клода Ланцмана, снимљеним 1985. и
посвећеним жртвама у нацистичким логорима) данас савршено теоријски
кореспондира књига Џорџа Агамбена, Homo sacer: суверена моћ и голи
живот, али највише као доказ да је хумана идеологија
социјалистичке тоталитаристичке стварности, покушавајући да направи
компромис између два одвојена и подређена облика живота, трансформисала своју
политику у био-, т.ј., танато-политику. Но, то
је једна сасвим друга тема, која нас може удаљити од почетних премиса овог
есеја. Зато, дијагностицирајући трагедију тоталитарних идеологија, које не
признају невине жртве, констатираћу да свако тимотичко ја почиње
вредновањем самог себе. Једино то може показати солидарност са неправедно
оптуженим заслуживши поштовање оних који на тај начин чувају и своје
достојанство. „То је тако и не може бити никако другачије будући да
живот захтева од свакога појединца да наступа на екстремним позорницама
опстанка и да своје снаге докаже међу једнакима, на своју корист и корист
других“, каже
Слотердајк (2007: 17). Управо је ту димензију самосвести поседовао и писац
Данило Киш. У већ поменутој полемичкој и књижевно-теоретској расправи Час
анатомије, он разматра и питање о национализму као специфичном облику
тоталитарне свести детектујући погубни карактер једне идеологије која ће своје
право лице показати на истим овим просторима већ ка крају 20. века. Објављено
најпре у једном интервјуу за часопис Ideje (бр. 4 из 1973.),
Киш овако формулише своје размишљање о национализму:
„Национализам је, прије
свега, параноја (писао сам у том интервјуу), колективна и
појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и
страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те, према томе,
колективна параноја и није ништа друго до збир индивидуалних параноја доведен
до пароксизма... Национализам је идеологија баналности... тоталитарна
идеологија... последња идеологија и демагогија која се обраћа народу. Писци то
најбоље знају... Национализам је кич: у српскохрватској варијанти, борба за
превласт око националног порекла ЛИЦИТАРСКОГ СРЦА. Националиста, у принципу, не
зна ни један језик... не познаје друге културе... Кич и фолклор, фолклорни кич,
ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам,
плодно поље националистичке идеологије... логички производ оне психолошке,
ирационалне, параноидне нестабилности којој се привиђају фантоми свуда и на
сваком месту, оне психолошке и моралне изопачености која све своди на
заједнички именитељ, за нас и против нас, оне поремећене свести која је у
сваком времену и под свим меридијанима стварла своје духовне аутодафее... као
опомену и јавно признање да им се привиђају утваре као бели мишеви“ (Kiš; 1978:
28-33).
Ако кренемо траговима овог
цитата, који воде ка отвореном и слободном хоризонту живота, видећемо да они
пролазе кроз средину језика. Зато себи постављам питање, не треба ли да се,
можда, почнемо ослобађати механизама који нас везују за поднебље и за националне
језике као за принуде које преносе насиље? Не треба ли, напокон, да
изађемо из пећина племенских дијалеката у којима смо рођени и васпитавани и да
интернационализујемо наш дух? Став Данила Киша о националности и о национализму
је недвосмислено јасан. Издвојићу зато још један цитат из Часа
анатомијепотврђујући актуелност његових константација данас, али претходно
желим напоменути да у његовој хибридној (националној и верској) припадности
видим привилегију, ону срећну околност у којој се развијала његова
над-национална свест. Она га је припремила да схвати да су национални митови и
језици релативни, а не апсолутни. Ево Киша на делу: „Имао сам срећу (или
несрећу) да године када се стичу појмови о свету, када се у души утискују
митови и предрасуде, када се формира човеково митско и друштвено биће, да схватим
снагом емпиријског искуства релативност свих митова... јер сам игром случаја и
судбине још зарана доспео у ситуацију, да, као кава романескна личност којом се
поиграва моћни стваралац, мењам тачке гледишта, тај судбински point of
view... као што сам схватио, по одласку са Цетиња... и то да је јеврејски
старозаветни мит изабраног народа такође само до крајних
консеквенци доведена национална (старозаветна и талмудска) митологија, а да се
талмудске мудрости и хасидске легенде не разликују у бити од Вукових пословица,
од хришћанских, од грчко-римских, од византијских, од староиндијских... У мени
је тако у једном часу сазрела.... свест о релативности свих националних
митова...“ (Kiš; 1978: 35-41).
Ово је позив за одвезивање од национално-језичког насиља, од
предрасуда и заблуда чије је, заправо, лицитарско срце, јер суштина језика не
постоји само у преношењу националних стратегија и предрасуда. Суштина језика
састоји се у обавези да се артикулише дах ослобођене речи, оне које
„нас развезује од самобитног националитета и од пропасти у стеченом
насиљу, који позива у сећање прве тренутке нашег постојања“, каже
Слотердајк (2006: 153, курзив је мој). Но, чак и кад треба да задржимо наш
језик и осећај за национални идентитет, треба да то учинимо преко расположивих
средстава културе, не политике, више са свешћу о изотимији (равноправности)
него о мегалотимији (супериорности), јер тимос – чак и у својим
најнепретенциознијим појавама – може бити искра за конфликт међу људима.
„Једино тимотички човек“– каже Фукујама – „човек гнева, који је забринут за
свој властити дигнитет и дигнитет својих пријатеља-суграђана, човек који осећа
да се његова вредност састоји од нечега што jе више од сложеног склопа жеља
које сачињавају његову физичку егзистенцију – само такав човек је спреман да
стане испред тенка или да се суочи са редом војника. И често је случај да без
таквих ситни чинова храбрости као одговора на мале неправде, велики воз
догађаја који води ка фундаменталним променама политичке и економске структуре,
неће стићи“ (Fukujama, 1997: 197).
Зато сам свесно допустила двосмислености да загосподари овим есејом
– Тимос или Логос – јер, идеја, реч, мисао, идеологија, или
ако желите идеократија, у одређеним случајевима може бити убиственија од
гнева. Уосталом, гнев не долази непозван и ниоткуда: он је само изнуђени
ефекат, резултат неке жестоке провокације, покушај за деградацију или луду
мисао. Осетили смо сви његово моћно дејство, али иако не убрајам себе у
тимотичке субјекте који не подносе неправде и знају жестоко да реагују на њих,
не оправдавам насиље, одмазду или намерно нанету бол. Ако сам овим својим
размишљањима случајно повредила нечија осећања, дужна сам казати да је ово била
само тиха полемика са приврженицима ресантимантске логике која под велом интелектуалне
и цивилизаторске праксе трује све нас подједнако, тихо и упорно. Препуштам зато
импресивном Слотердајковом уму да појасни критеријуме мудрости у напуштању
ресантимантске логике и ослобођењу метафизичких сила освете, од њихове сурове
политичке рефлексије: „Велика политика догађа се само у модусу вежби за
равнотежу. Увежбати равнотежу не значи избегавање неопходне борбе, али значи
избегавање непотребних сукоба... Ту је и налог да себе саме увек видимо у туђим
очима. Оно што је некада хтела пружити немоћна религиозна понизност, сада ће
морати да пружи култура рационалности, која је заснована на
проматрању другог реда. Само она може зауставити малигну наивност тако да жељу
за уважавањем повеже с ауторелативизацијом. За решење те задаче треба времена –
али то више није историско време епа и трагичне драме. Битно време се мора
одредити као време учења цивилизираности. Онај ко сада жели
стварати историју пада испод ове дефиниције“ (Sloterdijk; 2007: 209;
курзив је мој).
Са македонског
превео: Ђоко Здравески
Литература:
Sloterdijk, Peter
(2007): Srdžba i vrijeme: političko-psihološki
ogled, Antibarbarus, Zagreb
Фукујама, Френсис
(1994): Крајот на историјата и последниот човек, Култура, Скопје
Beganović, Davor (2007):Pamćenje
traume: apokaliptična
proza DanilaKiša, Zoro, Zagreb-Sarajevo
Todorova, Marija
(2010): Dizanje prošlosti u vazduh: ogledi o Balkanu i Istočnoj Evropi,
XX vek, Beograd
Слотердајк, Петер
(2006): Доаѓање на свет – доаѓање до збор: франкфуртски
предавања, Темплум, Скопје
Agamben, Giorgio (2006): Homo
sacer: suverena moć i
goli život, Arkzin, Zagreb
Améry, Jean (2009): S
onu stranu krivnje i zadovoljštine: pokušaji prevladavanja svladanog čovjeka,
Ljevak, Zagreb
Schwarzmantel, John
(2005), Doba ideologije: političke ideologije od američke revolucije do
postmodernih vremena, AGM, Zagreb
Freeden, Michael
(2006): Političke ideologije (novi prikaz); uredio Michael Freeden,Algoritam,
Zagreb
Иглтон, Тери (2005): Идеологија,
Темплум, Скопје
Wehler, Hans-Ulrich
(2005): Nacionalizam: povijest, oblici, posljedice, Naklada
Jesenski i Turk, Zagreb
Берлин, Исаја (2000): Четири
есеи за слободата, Култура, Скопје
Kovač, Mirko (2008): Pisanje
ili nostalgija: eseji, Fraktura, Zaprešić
Kiš, Danilo (1978): Čas
anatomije, Nolit, Beograd
Jeremić, Dragan M.
(1981): Narcis bez lica, Nolit, Beograd
Abstract:
In an essay Timos or
Logos (critical scalpel of liberal consciousness and ethnocratic barbarians
ideology), Angelina Banović Markovska does not address the issue of
ideology (which is actually the subject of engaging literature and criticism),
but the ideological facts on the social, intellectual and
cultural scene projected conflicting interests. They discover that among
the anonymous force of political power (its centers of power) and the
spiritual, cultural and intellectual aspirations of intellectuals (the victims
of that political system), there is an obvious antagonism. But he hides a
paradox. Namely, to preserve its independence, an individual must - according
to the conventions, norms and laws governing ideology- demonstrate its
diversity and thereby ensure social survival, despite the madness of the
governments in power structures. How? By ethical responses to different types
of violence (intellectual, political, ideological, psychological), which aims
to break the moral integrity of persons seeking political justice and place
under the sun, a specific existential situation lived in the figure and work of
Danilo Kiš.
Keywords: Kiš, timos,
resentment, ideology, nationalism, totalitarism
Comments
Post a Comment