Интервју са Ангелином Бановић Марковском: Књига није у кризи | Спона

 

У разговору са Ангелином Бановић Марковском, доцентом на Филолошком факултету Блаже Конески у Скопљу.

Ангелина Бановић Марковска дипломирала је на Универзитету Св. Кирил и Методиј у Скопљу, где је магистрирала (1999) и докторирала (2002) у области књижевне теорије. Аутор је књига Интерпретативни стратегии: теориско-критички есеи (1999), Ликови-антагонисти (2001), Хипертекстуални дијалози (2004), Групен портрет (2007) и Кафез од брчки: тематски избор из савремене македонске поезије (2007). Тренутно ради као доцент на Катедри за македонску и јужнословенску књижевност.                                    Један је од македонских представника на међународном научном скупу Писање и разумевање историје на Балкана, у организацији Goethe Institut (Београд, 2001).

Госпоћо Бановић Марковска, на Филолошком факултету у Скопљу предајете Македонску књижевност у контексту јужњословенских књижевности. У условима додатних искустава у раду са студентима уверљивом посвећеношћу одговорном послу „у свету отуђености“, можеме ли компетентно дати свој суд, или изрећи коју утешну реч,-за све љубитеље писане речи?                             

- Рекли сте свет отуђености... Морам признати да ме увек некако узнемири ова синтагма. Шта она заправо значи? Јесмо ли заиста тако удаљени, далеки једни другима, јесмо ли стварно отуђени? Без обзира на временску или просторну удаљеност, уметност и литература постоје да би зближавали људе, да би брисали границе, савладавали језичке, етничке и верске баријере, да би путем превода, рецепције и размене различитих искустава показали да су народи, заједнице, људи, упуштени једни другима у једном ширем културолошком и географском контексту, да разлике постоје да би биле забележене, дискутоване, прихваћене, јер књижевност и култура могу препознати себе уколико се огледају у другим, условн туђим културама као другост Другога. Отуда и моја посвећеност имаголошким и компаративним истраживањима македонске књижевности у контексту јужнословенских књижевности.

 

Дали се данас права књижевност заиста чита све мање, или су у праву скептици који тврде да је књига у озбиљној кризи. Ако је то тако, дали је то данак одужене агресивне поплаве кича, шунда, екранизације свега и свачега, свакаквих емоција и ве добро неговане климе спектакла, усред аресививне гобализације, када се компјутером „замењује“ књига?                                

-  Нисам присталица оних који мисле да се днас слабо чита. Избор читати или не-читати је право појединца - књига није, нити е икада бити у кризи. Она је само добила озбиљну конкуренцију у другим масмедијумима. Полазе и од те логике могли бисмо говорити и о позоришној кризи, чак и о кризи филмске уметности, али сматрам да се тај утисак односи на естетику, на етичке поруке, на пласману квалитетних књижевних, позоришних и фимских продукција, а не рецепцију уметничких дела. Стога је можда право питање стварање здравих и чврстих критеријума код младе популације и то у оквирима образовних, културних и академских институција, а не изазван њих. А кича, шунда и спектакла је одувек било, томе се не можемо одупрети. Попкултура је наша реланост, она је посвуда, али ипак... и од ње се може направити уметност.

Ви сте по дипломирању на матичном факултету имали и библиотекарско искуство. И ту се могло видети колико је књига блиска студентима Филолошког факултета?              

- Тако је. Моје прво класично радно искуство било је у библиотеци Филолошког факултета, на Катедри за македонску и јужнословенске књижевности и могу вам рећи да су моји утисци везани за један шири интелектуални круг у коме сам упознала младе људе различитих генерација и препознала садашње новинаре, писце, професоре, уметнике... Неки од њих ве имају успешне каријере. А то колико је књига реално доступна студентима, мој је одговор опет везан за карактер појединца: моје искуство потврђује мој став да књига долази до студента, само ако је он зна потражити, ако песедује истраживачки дух, или бар знатижељу с којом лако проналази пут до ње. Добра књига увек има свог читаоца, јер има историју и будућност. Она је драгоцени предмет који се поклања с љубављу, који се сподељује, љубоморно чува од заборава, пажљиво преноси од генерације на генерацију, чита и препрочитава, која изазива полемике и страст. Добра књига не подноси интерност и спутаност духа. До ње је увек лако до и, јер она једноставно вапи са полица. Треба само пружити руку...

 

Објавили сте четири књиге и то из области теорије књижевности...                  

- Моје професионално интересовање за теорију је везано за нове и савремене књижевне и филозофске докторине. Волим посмодернистичке дискурсе постколонијалну теорију и критику. Као резултат дугогодишњих искустава у истраживању тог домена су и моје последње књиге Хипертекстуални дијалози и Групни портрет. 

Потичете из мешовите породице. Презиме Бановић сте задржали и у браку. Одакле су ваши корени?                                                                                 

- Отац ми је Србин. Његова је породица пореклом из Приједора, градића под Козаром, у близини Бање Луке. Некада је то била Босна и Херцеговина, данас Република Српска. Времена су се променила, а географија је постала варијабилан појам. Срећом, природна лепота тог балканског предела остала је иста. Рођена сам у Скопљу, где је мој отац дошао пре... 49 година, готово пре пола века. Иако сам билингвална од рођења, мој матерни језик је македонски: мислим, сањам и маштам на македонском, поштујући и своју српску припадност. Можда ћу звучати парадоксално, или у најмању руку патетично, али сматрам да у овом лудом историјском и политичком свету није хедникеп, већ привилегија, бити хибрид, мишунг, бити онај други, или неговати Другог у себи. Двојни генитив. Мислим да сам одувек била склона разликама. Зато, се можда и осећам тако слободном у пресеку мојих припадности, у мрежи властите недовољности. И свако моје трагање за идентитетом је трагање за властитим дискурсом, са урођеном потребом за аутоиронију...

 

На овогодишњем сајму књига у Београду, није било македонских издавача. Са друге стране и на скопском сајму књига све је мање српских издавача. Дали се у свеопштем затварању култура у суверене „чауре“ нових држава пресецају књижевне везе које остављају дубоке трагове, посебно на млађе генерације читалаца?

- Било би неразумно мислити да су култутна и етничка „затварања“ могућа у свету масовне глобализације. Посебно не у овом столећу у којем падају границе између Запада и Истока. Али, ипак, то не значи да локалне везе између суседних књижевности и култура треба да нестану. Напротив. Потребан је дијалог између глобалног и локалног. Кажу да се нови локализми стварају већом брзином но што их глобализација може достићи. Зато, испреплетеност малих култура и традиција, њихова интерсекција у глобалном свету вредности је неминивност која тражи нову врсту јавног простора за активно и критичко промишљање друштвених и културних процеса. Није више битно на којој се географској ширини човек налази, већ какву мрежи међусобних односа гради. У свету глобализације будућност малих балканских идентитета је у препознавању и дружењу, јер наша је будућност отворен систем дијалога између народа и култура.

 

Разговор водио

М.Станчић